Menu

1947/48 године многи Српски изгнаници из Југославије били су регрутовани из логора Расељених Лица у Немачкој да раде у Британији у фабрикама, рудницима и пољопривреди. Преко 10,000 Православних Срба дошли су у ову земњу. Живели су у индустријским и пољопривредним хостелима а богослужења су одржавана по могућности у кућама српских свештеника, у Англиканским црквама и у капелама у хостелима.

После демобилизације, кад је било више радне снаге, имигрантима је било дозвољено да траже друге послове, и многи су се населили у индустриским градовима као Бирмингам.

Тако се створило језгро садашње парохије Св Кнеза Лазара.

1954 године станбена зграда је купљена у улици Мидлтон Хол у Котериџу у Бирмингаму где је створен стан за свештеника, Оца Радована Миљковића. Отац Радован се неуморно залагао да сакупи православне Србе у централној Енглеској око Бирмингама, а путовао је далеко да нађе Србе који су још били у хостелима. Мала капела је створена у приземљу, у соби према башти, која је преправљена, продужена и освећена 1959 године. До 1954/55, већина верника били су мушкарци јер до тада су породице, жене и деца били спречени од стране комунистичког режима да напусте Југославију, а и многи млади људи нису још били жењени.

Како се број верника повећавао, донета је одлука да се купи земљиште на којој црква данас стоји. Ово је онда био мали шумарак у центру Борнвила, чији су власници били позната породица Кадбури. Они су понудили земљиште по врло повољној цени, тако да је камен темељац положен 1965 године.

Покојни Отац Миленко Зебић имао је замисао и сан да сазида Српску Православну цркву. Он је био рукоположен 1958 године у малој Лазарици где је заменио Оца Радована Миљковића, који је отишау у парохију у Америци. Са својим побожним друговима изгнаницима отпочео је рад. Људи су се жртвовали, физички и материјално да би сазидали за себе и будуће генерације погодно место где да се моле и да славе Бога.

Црква је зидана под патронажом Томислава, принца Југославије и принцезе Маргарите, којима се касније придружио Александар, принц Југославије, и 1968 године, уз велико весеље и у присуству 6,000 људи, Црква Лазарица била је освећена.

Тешко је описати огроман напор Српске заједнице да сазидају овакву цркву у туђој земљи у томе добу. Има још неколико људи међу нама који су својим рукама зидали цркву. Жалосно, али и неизбежљиво, већина њих више нема овде. Ми мислимо о њима и сећамо их се у нашим молитвама, све оне који су радили ноћне смене да би у току дана могли да помажу зидању, све оне који су прилагали велике суме новца од својих малих плата, све жене које су и поред тога морале да спреме ручак од толико умањених плата. Ми ћемо им заувек бити захвални.

Такође, ми смо захвални нашим ондашњим добротворима, међу којима су били Лоренс и Мајкл Кадбури, Борнвил Вилиџ Траст и цела филантропска породица Кадбури, велики индустриалиста, Сир Алфред Овен и његова породица, и наш земљак, Драган Лукић, кум цркве.

Црква је јединствен пример, у Британији, Моравског стила из 14ог. века и посвећена је Светом Принцу Лазару Косовском, и део његових мошти налазе се у темељима цркве. Мермер за под и зидове, стубови од пешчаног камена, орахово дрво оковано бакром, полијелеј и много друго, донето је из Југославије и има символичну везу са светим местима тамо. Архитекта је био Србин, Др Драгомир Тадић који је радио у сарадњи са Гдин. С Ј Клевер, главним архитектом Борнвил Вилиџ Траста.

Фреске које покривају зидове цркве рађене су од стране Српског уметника, Душана Михајловића и оне су копије најпознатијих фресака у Србији. Те дивне фреске су оно што обчара посетиоце кад по први пут уђу у цркву.

Лазарица је доказ и потсећај на снагу и моћ вере. Они који су дошли у Британију после Другог Светског Рата, који су изгубили сву своју земаљску имовину, своје другове, породице, своју родну земљу па и своју младост, донели су са собом своју веру и своју потребу да прате пример Исуса Христа, Светог Саве и Светог Кнеза Лазара. Ова црква је њихово завештање.